"Slikajući selo, seoeke predrele, a pre svega Žiču i žičko podneblje, Vana svakom svojom slikom dodaje nove metafore velelepnoj građevini poezije. Potez kičicom je jedan stih, a svaka nova slika je nova pesma. Ponekad pastoralno, ali ne idilično, Vana poput rapsoda obilazi svoje selo. Sa njenih slika greje toplina razbuktalog žita, mirišu seoska dvorišta na dunje, na kola punih tikava i lekovitog bilja. Naizgled, život lagan poput povetarca na Žičkoj reci, ali samo prividno: tu je sve spremno da prokulja, da se razlije kao nadošlo testo u naćvama

Svoje slike, Vana otrže od okoline, Vana ih prepisuje, a zatim udahnjuje život i poklanja dušu. Jer, i ako bi kakav strogi kritičar ili poznavalac slikarske veštine morao zameriti na nesavršenosti slikarske tehnike, ovom ili onom postupku, ne može zameriti iskrenom odnosu, prefinjenoj osećajnosti, koju Vana tako uspešno neguje. To više nije slučajnost, to je refleks, nagon koji dolazi iz dubine srca, sa dna reke, sa žičkog podneblja, neba i oranice. To Vana beleži."